Dah je vreme. Duh je prostor.

Strah od usamljenosti

U određenoj fazi rada na sebi, čovek vrlo često počinje da se plaši samoće. Odjednom shvatamo, ukoliko želimo da budemo slobodni, moramo biti nezavisni. Nezavisnost može da izgleda kao postepeno gašenje komunikacije sa drugima. Vrlo pogrešna predstava. Osećanje da nemamo više onako direktne, duboke i emotivne odnose sa drugima kao ranije, u suštini vrlo je realnije, slobodno možemo reći i zdravije. Počinjemo zapravo bolje da sagledavamo međuljudske odnose. Prestajemo biti „ovisnici“ i to nije ni najmanje negativno. Međutim, sasvim razumljivo, javlja se strah od samoće. Osloboditi se straha zapravo znači osloboditi se svake vezanosti. Svake projekcije, apsolutno svega.

Svet je pun fikcija. Naše odrastanje je puno fikcija. Borba za mir je puna fikcija. Svi na svetu biraju, zarad mira. Tako i mi. Spoljni svet je samo projekcija unutrašnjeg sveta. Unutrašnji svet sve to izrodi, iznedri, putem straha. Putem različitih predstava čiji smo najčešće, mi sami, i režiseri, i glumci, i scenaristi,… Mi volimo da imamo predstave. Predstave o sebi. Mi volimo da imamo svoje ideale. Mi volimo da imamo predstave o svojoj dobroti, svojoj pozitivnosti.

Vrlo često, u momentima kada tragaoci za istinom, dostignu ogoljavanje, suočavanje sa istinom, pobegnu. Većina pobegne na vrlo niskom nivou. Ukoliko pak dozvolimo da nas obuzme ta slika infantilnosti, ukoliko prođemo tu pustinju bića, pakao bića, možemo osetiti pravo oslobođenje. U suprotnom ceo život ostajemo gladni.

Samo napred..hrabro u život. Sve nosimo u sebi, sve odgovore, svo društvo koje nam je istinski potrebno, svu snagu, svu toplinu. Ukoliko to spoznamo moći ćemo sve da imamo a ništa da ne posedujemo. Uživaćemo u društvu svojih porodica, prijatelja, poznanika i nećemo ih doživljavati kao kočnicu sopstvenom razvoju. Nećemo ih doživljavati niti kao kolektiv u kojem se mi osećamo jače, jer nismo sami. Neće nam niko i ništa biti prepreka. Živećemo u skladu sa svima a najviše u skladu sa samima sobom. Nećemo izazivati iritacije kod drugih, ili i hoćemo, ali nećemo se brinuti zbog toga. Hrabro ćemo koračati putem koji nam je dat od Boga. Hrabro i bez straha.

O autoru

Nina Božović

Dodaj komentar

Dah je vreme. Duh je prostor.