Jedna od prvih stvari koja se dogodi u momentu stresa je blokada probavnog sistema. Naš želudac, peristaltika, funkcije probave, distribucije, eliminacije se zaustavljaju. Zaustavlja se zona trbušnog zida. Prvo što se gasi je enterički deo. To blokira dijafragmu, i kada živimo u stresu, nama ovo stanje- prepoznatljivo ili čak vrlo često neprepoznatljivo, blokira dubinsko odnosno trbušno disanje. U momentu kada dođe do suženja krvnih sudova, podiže se dijafragma, i disanje je ograničeno.
Veoma je bitno razumeti da mi ljudi odrastamo više u svetu koji se bazira na simpatikusu. Simpatikus se veliča kroz dinamizam. Dinamizam se izjednačava sa kreativnošću. Međutim, taj dinamizam je najčešće razoran. Živimo u svetu poređenja, neprekidnog dokazivanja i to često nije dovoljno. Mi sami sa sobom nismo u miru. Kada nismo u miru sami sa sobom onda nismo u miru sa životom. Od stanja našeg nervnog sistema zavisi stanje dijafragme kao i enteričkog nervnog sistema. Enterički nervni sistem je deo autonomnog nervnog sistema i nauka se dugo bavila samo simpatikusom i parasimpatikusom. Međutim, otkriće da postoji i treći deo autonomnog nervnog sistema, onog koji nevoljno utiče na nas, koji je posledica i uzrok, čini da stvari postaju komplikovanije. Taj automatizam koji se odvija u nama nakon određenog vremena postaje refleks i odvija se sam po sebi velikom brzinom u mikrosekundama. Mi ne možemo da prepoznamo kada nam se to stanje dešava. Promena načina disanja, položaj dijafragme, napetost u enteričkom nervnom sistemu, proizvodi sve više oboljenja u abdominalnom delu. Kada tu postoji blokada, automatski postoji nemir u mozgu. Na nivou uma – manomajakoše i intelekta-vigjanmajakoše postoji nemir. Mi ne možemo da se stabilizujemo, ne možemo da usmerimo pažnju, nemamo daranu dovoljno dobru, ne možemo da imamo djanu, čak ni analizu prepoznavanja sebe samih. U tom slucaju, osnovna stvar je prebacivanje sa simpatikusa na parasimpatikus. To znači produbiti vežbe opuštanja. Ljudima je potrebno vođstvo za to opuštanje pošto vrlo često odlutaju i nisu u mogućnosti samostalno da rade vežbe.
Ništa ne želi da umre..i ako dopustite da živi sledeće što želi je da se razmnoži. Tako i akumulirano stanje stresa..tako i strah..naročito strah. I onda kada postoji strah od spoznaje vlastite slabosti, bekstvo od stvarnosti vlastitog bića, ta sama misao služi svim strahovima, svim kompleksima i svoj patologiji koja je od fizičke pa do mentalne u nama. Pošto mi to ne razumemo, mi se društveno u tome ne obrazujemo, mi smo automatski žrtve straha od detekcije stvarnosti. Postoji izreka u svim civilizacijama, svim narodima- istina oslobađa. To je apsolutna istina!
