Pročitajte

Joga, put ka sebi

Dobro veče.

Pošto se mi viđamo ovde u ovo doba, otprilike svake godine, imam dodatno pravo da vas nazovem prijateljima. Mada u Jogi, koja označava jedinstvo svega što postoji, čoveku je prijatelj sve što postoji, čak i ono što nam ne prija. Doseći tu lepotu života, da razumete suštinsku prirodu života, da razumete svoju vlastitu konstituciju u svim njenim dimenzijama, da razumete međusobnu povezanost svega što postoji i među- sobno služenje svega što postoji – jer sve što postoji je samo ogledalo za sve ono drugo što postoji izvan njega samog…

Tako je i celi univerzum, svi nivoi postojanja, sve što postoji, sva bića, a naročito svi ljudi, neizmerna pomoć čoveku da razume sebe, da upozna sebe i da nadogradi sebe, sa zajedničkim ciljem da budemo dovoljno sretni.

Budući da je tema ove večeri Joga, put ka sebi, onda je važno razumeti šta je to što mi smatramo sobom i šta je to za šta ima smisla da bude upoznato i iskorišćeno za nadogradnju sebe, zarad te iste sreće. Pritom, šta je sreća sama i šta su svi ljudski ideali koji su ugrađeni u nas, utkani u svaki delić našeg bića – istina, sloboda, mir, harmonija, ljubav, znanje, i tako dalje?

Joga daje jednu veoma jednostavnu, ali veoma efikasnu sliku. Ovo telo je kočija. Smisao svake kočije je putovanje, kretanje.

Tako ovu kočiju, ovo telo, vuče 10 konja. Tih 10 konja, to su 10 instrumenata, od kojih pet Jogiji nazivaju instrumentima spoznaje, a to su oni instrumenti kojima skupljamo informacije. To su čulo vida, čulo sluha, čulo mirisa, čulo dodira, čulo ukusa.

Mi poznajemo ta čula, delimično i površno. Naša čula su deo naše vlastite igre i mi smo deo igre vlastitih čula. Tih pet čula su tih pet konja koji vuku ovu kočiju. Vuku veoma moćno i neprekidno.

Preostalih pet konja su instrumenti delanja. To su pet aspekata na osnovu kojih, pu- tem čulnih informacija, mi delamo u spoljnom svetu – kreativno ili destruktivno, za- visi od nas – a to su ruke, noge, sposobnost govora, probava i instrumenti za razmnožavanje. Mi nemamo druge konje, druge instrumente kojima skupljamo informacije na osnovu kojih delamo i reagujemo u spoljnom svetu.

Znači, imamo kočiju koju vuče tih 10 konja i tih 10 konja vuče tu kočiju, i to kretanje mora imati neki cilj. Ili se krećete ka nečem, ili se krećete od nečega. Kad nešto želite krećete se ka nečem, a kad se nečeg plašite krećete se od toga. I to je sve. To Jogiji nazivaju Raga i Dveša – ono za čim čeznemo i ono čega se plašimo.

Tako tih 10 konja jure na osnovu informacija, vuku svojim putem ovu kočiju i – znate onu izreku, „kakvi su konji, takva je i kočija“? Tako biva i sa ovom kočijom. Ako su konji divlji, onda sirota kočija leti nekontrolisano i po lošem i po dobrom putu i po krivinama. Sirota kočija mora da trpi sve ono što joj konji nametnu.

Ali osim tih 10 konja postoje i uzde. Te uzde Jogiji nazivaju umom. Um je misaoni proces koji pokušava da odgonetne značenje informacija i da na osnovu tih informacija donosi zaključke. A donosi ih u skladu sa iskustvima Ega i iščekivanjima, nadama i strahovima. Um je proces koji spoljne informacije neprekidno prenosi unutra, a odatle ka konjima. Zato um nije odgovoran. Um nije odgovoran ni za šta, um je samo skupljač informacija i reakcija. Epicentar naših reakcija je naš Ego, ali uzde naše kočije drži naš razum. Sve ono što bismo nazvali „intelekt“. Razum je sposobnost da pokupimo sve informacije od pet konja i da, razumevajući ih ispravno, donosimo zaključke. Da donosimo odluke kako da upravljamo tim konjima. Ali nije lako držati uzde 10 konja istovremeno, kada je kompletno biće utemeljeno u željama i strahovima.

Ključna igra, koja je i uzrok ove večeri razgovora o Jogi, putu ka sebi, sastoji se u tome što se mi identifikujemo malo sa jednim konjem, malo sa drugim, malo sa petim, malo sa desetim, a nekada se identifikujemo sa uzdama, sa umom. Te uzde, taj um koji pokušava da upravlja konjima, malo prenosi informacije spolja, malo iznutra. Savremena nauka je odgonetnula da prosečan čovek ima dnevno 16.000 misli. Sad, zamislite 16.000 misli koje pokušavaju da, kao uzde, upravljaju konjima koji sami nemaju samokontrolu. Oni imaju svoje programe – da se kreću, traže sreću i beže od nesreće, i to je sve. Problem sreće, uspešnosti ljudskog života je u tome što se mi lako identifikujemo sa konjima. Lako se identifikujemo sa onim što nam oči kažu, što nam uši kažu, pa čulo ukusa, čulo mirisa… A oni samo detektuju određenu stvarnost oko nas, šalju nam informacije, ali je na razumu, na intelektu, na inteligenciji ljud- skog bića, da odluči šta ćemo dalje raditi sa tim informacijama. Ako je razum slabo razvijen, naše odluke su tada klasične, programske, šablonske, onda nama do te mere vladaju želja i strah da mi nemamo uvid u stvarnost, budući da smo identifikovani sa čulima i da smo identifikovani sa svojim reakcijama – naše ruke, naše noge, naše reči. Naše noge nas nose tamo gde odluči razum. Naše ruke rade ono što odluči razum, mi jedemo ono što odluči razum, mi koristimo instrumente za razmnožavanje onako kako nam nametne razum… no, najčešće to nije istina. Mi mnogo češće radimo sve to onako kako nam nametnu čula. A tako identifikovani sa čulima, mi smo isključivo identifikovani sa spoljnim svetom. Jer je naša sreća u prepoznavanju sreće i nesreće u spoljnom svetu. Tako smo mi tragaoci za srećom, lepotom, istinom, ispunjenošću… kroz čula u spoljnom svetu. Na taj način mi postajemo ovisni od onoga čime smo okruženi, od toga koliko će taj spoljni svet zadovoljiti našu potrebu za srećom koja se, zahvaljujući čulima, svodi na to što možemo pojesti, popiti, dodirnuti, videti, pomiri- sati. Nema ništa loše ni problematično u spoljnom svetu. Spoljni svet je takav kakav jeste i on je za održavanje kočije apsolutno nužan. Nužan je i zbog što toga šta ćemo jesti, popiti, dodirnuti. Nužan je i zbog toga kako ćemo se odmoriti, sa kim ćemo se družiti. Nužan je i po svim mogućim aspektima čoveka kao pojedinačnog bića, kao fizičkog, kao materijalnog, kao energetskog bića, psihičkog, mentalnog, a i kao društvenog i duhovnog bića. Spoljni svet je nužan, ali spoljni svet nije odgovoran za našu sreću.

Spoljni svet neće doneti ispunjenje bića, pojedinca. Tako mi u svetu imamo tri oblika traganja za srećom, a da bismo prepoznali sreću, mi moramo imati svoj odnos prema istini. Tako postoje oblici inteligencije. Govorili smo i prošli put o tome, ali ne u ovom kontekstu. Jedan od oblika inteligencije je koeficijent inteligencije ili IQ, za koji svi znamo i kojim se bavi celi svet, naročito Zapad. Koeficijent inteligencije je faktor koji meri sposobnost snalaženja u svetu. On je veoma bitan, veoma dragocen. Ako imate pristojan ili natprosečan IQ – sa inteligencijom, vi imate sposobnost da se možete bolje snalaziti u svetu. Što uopšte ne znači da ćete se bolje snalaziti u svetu. Zato što postoje mnogo bitniji faktori od toga, pa je zadovoljstvo videti da je i zapadna nauka počela to da prepoznaje, da je zapadna nauka identifikovala i neke bitnije faktore.

Ustanovljeno je da, osim IQ, postoji takođe i koeficijent EQ – to je koeficijent emotivnosti, sposobnost da se emotivno komunicira sa svetom ili sa životom. EQ je veoma bitan elemenat, jer ne podrazumeva samo snalaženje u svetu već i snalaženje u životu, što je bitna razlika. Život podrazumeva i spoljni i unutarnji odnos, a snalaženje u svetu je spoljni odnos. Ali postoji još jedan elemenat koji je veoma bitan. A to je SQ ili duhovna, spiritualna inteligencija, to je koeficijent duhovnosti. Koeficijent duhovnosti je sposobnost komunikacije sa istinom. Dakle, imate komunikaciju sa svetom, komunikaciju sa životom i komunikaciju sa istinom. Joga kao put ka sebi omogućuje da ostvarite sve tri komunikacije. Ostvarujući jednu komunikaciju… A šta znači komunikacija? Znači biti zajedno, znači susret, znači prepoznavanje sa elementima ži- vota. Tako da se pokazalo da ono što smo do sada smatrali krunom ljudskih kvaliteta, to jest koeficijent inteligencije – ljudi koji imaju izrazito visok koeficijent inteligencije su neretko nesretni, depresivni, mogu biti agresivni, destruktivni ili samodestruk- tivni. Ljudi koji imaju EQ, imaju sposobnost komunikacije sa životom, sa drugima, imaju emotivnu sposobnost da obuhvate bića oko sebe. Oni mogu da vole – ne mislim da se zaljube samo u jednu osobu, da vole svoje dete, svoju otadžbinu. Nego su oni, u principu, ljudi koji mogu da vole. Koji mogu da ostvare komunikaciju sa prirodom, sa drugim bićima, sa životinjama, sa drugim ljudima i imaju tu sposobnost da nadra- stu sebe, svoje želje i svoje strahove, imajući taj kvalitet da nadrastu i sebe i da osete ljubav kao princip, da sa njom idu kroz život. Tako postoje i civilizacije, pojedinci i kulture koje su emotivniji. Pokazalo se da su kulture i civilizacije koje su emotivnije, da su te civilizacije, da su ti ljudi zadovoljniji i srećniji, da u njima ljudi žive istinsku ljudsku zajednicu. A postoji i ovaj treći aspekt – to je koeficijent duhovnosti. To je sposobnost da potpuno transcendirate svoje konje, svoje uzde, to jest da kočijaš potpuno drži uzde, kontroliše konje, razume konje sa jednim ciljem: da kočija stigne na mesto zbog kojeg ta kočija postoji, to jest zbog kojeg postoji ovo ljudsko telo. Kada kočija, tako vođena, stigne na kraj putovanja, kočija staje – iz kočije izlazi putnik, jer ni jedna kočija ne putuje prazna. Kočijaš je tu da vozi kočiju, uzde su tu da upravljaju konjima, konji su da vuku, kočija je da preveze, i na kraju izlazi putnik.

Taj putnik je Jastvo, bit čoveka, bit postojanja, krajnja istina. E sada, i kočija i uzde i konji i kočijaš treba da razumeju svoje mesto i svoju funkciju. To znači da se kočijaš ne sme identifikovati sa konjima. Jer onda konji vuku uzde – vuku um, 16.000 misli koje samo kroz konje i kroz naše funkcije pokušavaju da stignu do neke sreće i da pobegnu od neke nesreće. Vežbanjem Joge mi upoznajemo i kočiju i konje i uzde i kočijaša. Ako je kočija slaba, razdrndana, nepodmazana ili zarđala, kakvo će biti putovanje? Niti rade kočnice, niti radi provetravanje, niti radi grejanje, klepeće kao u starom neodržavanom automobilu. Tako, ako su konji, znači naša čula, divlji, nisu shvaćeni, ne razumeju sebe same, radi čega oni postoje, tada živite samo za ono što se kaže „u se, na se i poda se“ – šta ćete pojesti, popiti, s kim ćete spavati i kako ćete se obući. Da spadate u tu kategoriju ljudi, ne biste bili večeras ovde.

Mi ne možemo bez ta tri, ne možemo živeti život – oni su tu prisutni i potrebni su za održavanje tela, čak u određenim aspektima i za održavanje društva. Nema ništa loše u njima. Ono što je loše je naša identifikacija sa njima. Čovek je u stanju da razume svoju vlastitu konstituciju. Zašto o ovome govorimo? Zato što čovek ne može prestati da sanja sreću. Zašto ne može da prestane? Jednostavno, zato što je čovek sâm sreća, naša suštinska priroda je ta sreća. Ta sreća radi iz duboko nesvesnog nivoa, ta sreća radi iz petog omotača ljudskog bića. Prvi omotač je fizička, materijalna ravan, naše fizičko telo. Drugi omotač je naš energetski nivo, jer energija prožima materiju, materija je bez energije mrtva. Sledeći omotač je psihički omotač, nivo emocija, doživljaj sveta. Četvrti omotač je svet intelekta, razuma, a peti omotač se naziva Anand Maja Koša. To je omotač koji nema nikakvih ograničenja, ni u vremenu ni u prostoru. To je omotač apsolutne sreće. To je omotač koji rezultira veličanstvenim ushićenjem po- stojanja i ispunjava beskrajnim blaženstvom, iščezavanjem svih strahova, svih gladi – ispunjenost potpunim ushićenjem i srećom sa velikim „S“.

To je naša suštinska priroda. Iz tog petog omotača, koga upoznamo samo na momente – kada čulno ili emotivno ili intelektualno doživimo neku radost, onda nas delić tog omotača prožme… To mi nazivamo radošću ili nazivamo srećom. Ali to, to su samo zrnca peska u pustinji istinske sreće. Zato je čovek blagosloven i uklet nesposobnošću da sreću živi trajno i potpuno kroz konje, kroz uzde, kroz kočijaša, kroz kočiju. To je moguće samo kroz putnika. Kada prođemo brojnim životima, kroz brojna iskustva, kroz različite radosti, sreće, iščekivanja, nadanja, razočarenja, kako god, dođe trenutak kada smo iskustvom života spoznali da sve što imamo, kada imamo, još uvek nije dovoljno. Oni koji spoznaju da sve što imaju i ma koliko da imaju, ne može trajno i potpuno da ih ispuni, oni počinju da tragaju. Ili padaju u vrstu pesimizma i depre- sivnosti, ili počinju da tragaju. I taj pesimizam i vrsta depresivnosti u koju možete zapasti, i to je prirodan proces odrastanja, da biste jednog dana krenuli da istinski tražite ono što istinski hoćete. Možete to nazvati srećom, možete nazvati punoćom, možete nazvati spokojstvom, možete nazvati harmonijom, možete nazvati istinom, možete nazvati jastvom, možete nazvati Atmom, možete nazvati Bogom, kako god hoćete. To je jedno te isto.

Ovo su samo aspekti i ideali i programi koji nas nikada neće napustiti. Što smo manje životno iskusni, time ćemo se više baviti konjima, time će nam više konji biti smisao života – kako smo odeveni, šta jedemo, šta imamo u materijalnom svetu… U čemu nema ničeg lošeg. Jedino je loše ako ste identifikovani samo sa tim. Zato reč „Joga“, sama po sebi, sadrži reč „Jog“, koja znači stanje celovitosti. Vežbanje Joge – povratak u stanje celovitosti. Za to stanje celovitosti ne zna kočija, ne znaju konji, ne znaju uzde, ne zna ni kočijaš. Za to stanje celovitosti zna samo putnik, ono što smo mi u stvari. To što smo mi, ima fantastičnu priliku da bude spoznato u ljudskom životu. Unutar ovog ljudskog tela i sve ove igre sa konjima, uzdama i kočijašem, to može biti prepoznato u ljudskom životu. Zato je ljudski život neizmerni, dragoceni dijamant, kako kažu Jogiji. Taj dijamant je najčešće u prašini. Jednostavno ga ne prepoznajemo – dijamant ljudskog života leži u prašini. Neki vide da nešto svetluca, pomisle da je to komadić stakla, idu dalje za životom. Čovek koji je iskusan, koji je odrastao u životu – on će stati i početi da skida prašinu sa dijamanta. Koji je kvalitet dijamanta? Dijamant ima neizmernu čvrstinu koju mi, kao ljudi, nemamo. Mi smo vrlo kilavi. Dijamant je ne- izmerna čvrstina, a druga mu je osobina neizmerna čistota. Zato je dijamant toliko dragocen, zato je dijamant žudnja i čeznete da imate dijamante, zato što oni svojom čvrstinom i čistotom označavaju bogatstvo. Suštinsko bogatstvo, istinsko bogatstvo je onaj dijamant koji ste vi sami. Jedino što treba učiniti je – skinuti prašinu sa dijamanta. To skidanje prašine zove se vežbanje Joge. Kako skidamo prašinu, spoznajemo deo snage, deo čvrstine, deo zdravlja dijamanta. Dijamantom možeti seći sve, a čime ćete seći dijamant? Morate imati nešto posebno, posebno čvrsto. Drugo što je bitno – nije toliko ni nemoguće biti čvrst, ali biti čist, to je već mnogo ređe.

Tako, čisteći tu prašinu vežbanjem, mi vraćamo deo prirodne čvrstine. Što se više približavamo, što više smirujemo konje, što više vežbamo, svesnije se krećemo, što više zadržavamo položaje tim više ovladavamo konjima. Konji bi stalno da se kreću, to je njihova priroda, konji bi da jure. Međutim kočijaš uzima uzde i počinje da vlada trenucima kretanja i trenucima zaustavljanja, da vlada trenucima naprezanja i trenu- cima opuštanja. To postići je najveće blago u univerzumu. Celi se univerzum kreće, razumite tu istinu. Celi se univerzum kreće, od antimaterije do atoma, preko jedi- njenja, bića, do ljudi, galaksija, planeta – sve se neprekidno kreće i ništa ne može da se zaustavi. Samo jedan fenomen je sposoban da stane u celom univerzumu, čije su dimenzije neizmerne za naš poredbeni svet. Taj fenomen se zove Jogi. Jogi može imati tu čistotu identiteta, prepoznavanja sebe, da bi imao tu čvrstinu, da bi mogao stati, bez straha, bez gladi, bez nemira, bez strepnje, bez kompleksa. Jednostavno – stati. Kada kočija stigne na kraj puta, to znači kada čovek konačno stekne sposobnost zau- stavljanja, kada više nije identifikovan sa svojim gladima koje mi zovemo željama, niti je identifikovan sa svojim strahovima, onda putnik, Jastvo, izlazi iz kočije. U suštini, kočija otpada i ostaje samo putnik. Otpadaju konji, uzde, kočijaš, kočija i vi spozna- jete zašto vam je dato ovo ljudsko telo i ovaj ljudski život – da stanete, da budete ta veličanstvena sila koja nije histerična, uplašena, gladna, uzmuvana, uznemirena, već razumeva ljudski život kroz brojne i brojne inkarnacije. Životno iskustvo pita – ima li nešto još, a da je dostojnije i potpunije, što će me zadovoljiti jednom i zauvek? I to neće ni jedan konj moći da vam dâ, nijedno drugo ljudsko biće neće moći da vam to dâ, ništa u Univerzumu vam to ne može dati, jer ništa to nema. Konj vam ne može postati dijamant, uzde ne mogu postati dijamant, kočije ne mogu postati dijamant – dijamant je u kočiji. Dijamant ne možete napraviti. Vi samo možete skinuti prašinu sa dijamanta.

Mi smo u našim poslednjim susretima govorili o Jogi i o četiri oblika zdravlja, tako da taj aspekt izgradnje četiri oblika zdravlja, znači – fizičkog, psihičkog, društvenog i duhovnog – to je taj proces uklanjanja prašine sa dijamanta. Taj proces je veoma jednostavan. Jogiji su savršeno znali kako da podare vežbe za svaki od naših omotača, za fizički, za energetski, za psihički, za mentalni… ali i za duhovni omotač, ili Anand Maja Košu. Oni su nam podarili krajnje jednostavne i krajnje efikasne vežbe. U tim vežbama se događa samo jedno. Zaustavljate se u sadašnjosti i kočijaš preuzima uzde, zaustavlja onih 16.000 misli.

Sadržaj

Predgovor 5
Joga, put ka sebi 7
O strahu 27
Strah od usamljenosti 43
O odgovornosti 53

O komi i duši posle smrti 77
Božanska Majka 85

Mantra 117
Mantra (nastavak) 137
Četiri nivoa svesti 139
Dvadeset i pet zavodnika 155
Odvezivanje čvorišta 177
Odvezivanje čvorišta (nastavak) 187
Tapas 213
Kako da promenim svoj život? 237
Kako da promenim svoj život? (nastavak) 247
Mahabharata, prvo predavanje 257
Mahabharata, drugo predavanje 277
Mahabharata, treće predavanje 283
Dah je Duh 303
Duhovnost 307
Greh i neznanje, Joga i znanje 317
Glose 325

Slobodan Milićević Ćići – biografija 331
Rečnik joga-pojmova 333